Nova Istra

164 NOVI PRIJEVODI Daniel Allen COX „Aha. Sada ću ti postaviti pitanje i želio bih da dobro razmisliš prije nego od- govoriš jer ne želim da mi daš krivi odgovor. Možeš li to? U redu. Je li te taj čovjek ikada dodirnuo?“ „Ne.“ „Prebrzo si odgovorio. Želiš li malo više vremena da razmisliš?“ „Ne, ne trebam vremena za razmišljanje, nije me dirao. Ja bih još kole.“ „Nema više.“ „Ne vjerujem vam.“ „Možda i ima, ali najprije mi moraš odgovoriti. On je jako širok. Čak ni kada si sjedio na klupi pored njega, nikada te nije dotakla njegova noga? Klupe su prilično male. Nije moglo biti dovoljno mjesta za vas dvojicu.“ „Dobro, možda me dotakla njegova noga, ali nije on kriv. Širok je jer je jak.“ „Znači, lagao si kada si rekao da te nije dirao?“ „Rekao sam da nisam lažljivac!“ „Ne uznemiruj se, samo mi reci istinu. Što još skrivaš? Nećeš nastradati ako kažeš istinu. Ali ako ne kažeš, moglo bi biti posljedica.“ „Kakvih posljedica?“ „Loših stvari.“ „Loših stvari koje će se dogoditi meni?“ „Da, moguće. Zato mi sve moraš reći.“ „Nećete reći mojoj mami?“ „Ne. Ne možemo reći tvojoj mami ništa u vezi s ovim.“ „U redu, pa, mislim, stajao je tamo s lancima oko vrata, a mene je, hm, bilo, kao, jako strah. Tada mi je stavio ruku na glavu jer sjećam se da je bila toliko velika da mi se činilo kao da nosim šešir. Ili kao da mi je netko na glavu stavio malu bebu. I smijao se. Više se nisam bojao jer sam shvatio da je stvarno ljubazan.“ „Ček’, ček’ – kažeš da te dodirnuo? Rukom?“ „Pa, valjda.“ „Je li to da?“ „Imate još krafni?“ „Raznih vrsta.“ „Onda, da.“ „Vrlo zanimljivo.“ „Zašto je zanimljivo.“ „Onako. To je sve što trebamo za danas. Bio si vrlo vrlo dobar.“ „Znači, dat ćete mi kolu i krafne, i onda mogu ići?“ „Ne još. Moraš poći sa mnom tamo otraga.“ „Zašto?“