Nova Istra

346 FILOZOFIJA Žarko PAIĆ nosti kao pobune samoga života. Spor između Bretona, kao neupitnoga velikog Vođe nadrealizma, i Artauda kao svojevrsnog anti-pape vlastita shvaćanja biti nadrealizma izvan svake službe ekstremnoj ideologiji i politici marksizma, staljinizma i trockizma nije nešto odavno prohujalo i stoga nevažno za našu suvremenost. Naprotiv, ovaj ma- nihejski sukob između dva pristupa umjetnosti pojavljuje se i u 21. stoljeću samo pod krinkom tzv. repolitizacije umjetnosti s jedne strane, koja osvaja prostore vi- zualnih umjetnosti i institucija njezine muzealizacije i postaje vladajući diskurs tzv. aktivizma i društvene participacije, te s druge strane tzv. re-estetizacije umjetnosti u formi povratka religije u postsekularnim društvima Zapada. 12 Razlika je samo u tome što je spor u 1920-im godinama dolazio iz sfere književnosti i pisanja, a danas je razvidan u sferi vizualnih umjetnosti s trijadom konceptualnosti-performativno- sti-instalacija. Dok je, dakle, u prvoj polovini 20. stoljeća vladajuća paradigma bila vezana uz ono što nazivamo linguistic turn , sada je sve u znaku iconic turna . Artaud je u brošuri tiskanoj 1927. godine pod naslovom La Grande Nuit ou le bluff surréaliste na uistinu bezobziran način osudio priklanjanje vodstva nadreali- stičkoga pokreta marksizmu i komunizmu. Smatrao je da je time ne samo poniženo sve što je mukotrpno građeno na izvorima nadrealizma, već i da je ukaljana sáma ideja revolucije. 13 Već je u svojemu prvome djelu, pjesničkoj zbirci s prizvukom na- drealističke književnosti, naslovljenoj Le Pèse-Nerfs (Vaga za živce), Artaud dovo- dio u svezu pojmove psihičkoga automatizma s automatskim pisanjem. A pritom je sa zanosom veličao upravo posvemašnju slobodu duha i duše kao pretpostavke sva- koga stvaralačkog čina. Navest ću stoga iz ove zbirke uvodne riječi-stihove u prozi, koji na francuskome jeziku čitatelju podaruju uvid u začarani svijet slobode i ekspe- rimenta s jezikom koji dolazi s onu stranu logike dostatnoga razloga i pripada kra- ljevstvu intuicije. „J’ai toujours été frappé de cette obstination de l’esprit à vouloir penser en dimensions et en espaces, et à se fixer sur des états arbitraires des choses pour penser, à penser en segments, en cristalloïdes, et que chaque mode de l’être reste figé sur un commencement, que la pensée ne soit pas en communication instante et ininterrompue avec les choses, mais que cette fixation et ce gel, cette espèce de mise en monuments de l’âme, se produise pour ainsi dire AVANT LA PENSÉE. C’est évidemment la bonne condition pour créer. 12 Vidi o tome: Žarko Paić, Slika bez svijeta: Ikonoklazam suvremene umjetnosti , Litteris, Zagreb, 2006. 13 Antonin Artaud, Ouvres , Gallimard, Pariz, 2004., str. 235.