Nova Istra

101 Adam RAJZL PROZA Usta su mu bila zatvorena, a njemu se činilo da viče, da šuma odjekuje. Šaptao je. Šapat se izlomljen gubio u rzanju konja. Onda je šuma počela tamnjeti. U pogledu mu se nazirao samo onaj hrast, gol i sam. Na kraju je sve utonulo u mrak. – Gotov je – Steva mu zaklopi oči. – Na višlji se rast više niko neće popet! * * * – Mato, morat ćemo na doranu – ponovi Bara. – Ne možemo više vako. Pripisat ćemo zemlju nome ko nas dorani i sarani. Zaslužio je. – Nikada!!! – opsuje Mato. – Ja da dadem svoju zemlju?! Ne! Ne može to bit! Nek raste korov, al’ ja je ne dam! Moja je! Neću više da čujem da to divaniš! * * * Mato krene u dvorište nahraniti kokoši kukuruznim zrnjem i sruši se. – Neće morat nikom na doranu – bacivši grudu zemlje na hrastov lijes, prošap- ta Fila Remenar.