Nova Istra

228 RIČ HRVATSKA U VOJVODINI Tomislav ŽIGMANOV Nikada nije saznala zašto je tako skončao svoj život. Istina, nije ga mazio. Otac And­ rás ga je napustio još dok je u pelenama bio i nikada ga kasnije nije vidio, ali majka Erzsébet je sve vrijeme bdjela nad Bélom. Jedinac je bio i Joso. Možda se i previše brinula, dok nije umrla u njegovoj 17-oj. Jednom je samo svojoj vjenčanoj rekao da je teško biti napušten i sam bez ikoga bližeg. – Ali, ja sammu sve nadomistila. Barem je tako dilovalo. Bio je zadovoljan sa mnom i malimTomom. U povirenju mi je kazo jedared da, od kad je sa mnom, ko da se po- novo rodio. Njegov vedar duh bio je samo lipa maska za, kako je to samo dida znao kasti, do u nebo vapijućom boli ovdašnji nesrićni ljudi. A tu njegovu bol je dokrajčila štranga i stara kruška iza kuće. Zašto?, uz jecanje pitala se Krista često. Okrenula se i pogledala na kratko iza sebe. Svijeta je i ovoga puta bilo previše. – Mlad je i Joso, a velika je rodbina, pa di ne bi. Tako je uostalom bilo i prvi put. A i kada su mi brata saranjivali, reče Krista u sebi, nijemo gledajući u otvorenu raku. Tada, istina, nije bila u prvom redu, ali je plakala više od mame. Bilo joj je 17, a nje- mu 22. Majka Janja to nije mogla pribolit... –Tek što se vratio iz vojske. Bio je i zaposlen u varoši. Platu je dobivo redovno. No, s curama mu nije išlo. Jedna ga je namučila. Na kraju je zbog nje i otrov popio. Bilo mi je teško gledat rođenog brata sklopljenih očiju u bilom kovčegu od dračovog drveta. Baćo je taki tio, jer mu triba duže vrimena da istrune. Svećenik je ponovno progovorio. Ni on, koji se na sahrane već navikao, suze nije mo- gao ne pustiti. U dijelu obreda u kući Krista ga nije ništa čula. Slušala jest, ali čula nije ni sada. No, prisjetila se na tren da je susjeda Liza često znala govoriti kako su te pje- sme uzvišenije od onih koje se izgovaraju kod groba, što je gdjekad, sada već pod sta- rost, i demonstrirala pjevajući svojim starim slabim glasom, njezinu omiljenu strofu: „Iz dubine vapijem k Tebi, Gospodine, Gospodine, čuj glas moj! Neka pazi uho Tvoje na glas moga vapaja.“ Uz zvonko i uvježbano odgovaranje kantora i starijih žena, čiji glasovi su mileći nestajali ravnicom, svećenik je privodio kraju obred ukopa. „Nad mrtvim si Lazarom suze lio, Gospodine, otri i naše suze, molimo Te“, zapo-