Nova Istra

219 Neven UŠUMOVIĆ, Umag MAKOVO ZRNO Bezuspješno, jagodicama prstiju, pokušavala sam ukrutiti kositrenog vojnika u nje- govim hlačama. Čak ne mogu reći da se nije obazirao; Joška se obazirao, iz pristoj- nosti mi je to dopuštao, obazrivo, da mu slučajno ne pokvarim posao. Pripravljanje čaja od maka mnogo je ozbiljnija stvar. Na kraju sam se i ja usredotočila na priprem­ ne zahvate, ostavila vojnika u pepelu naše nježnosti. Vidi li on što i ja, ili vidi zaista samo to: čahure maka, mišja govanca, komad limu- na, med i lonac za čaj? Dok s gađenjem odstranjuje govanca – koja uvijek samo on nalazi – odstranjuje li i neki dio mene, koji se zalijepio za njegovo ledeno-čisto srce? Čaj neće poravnati put između nas, nedostupnost, odsutnost dodira, svake strasti. Moji dlanovi još su vreli, još mogu zamisliti kako raste i pulsira u mojim šakama, pod mojim prstima. Joška je završio svoj dio posla. Jednu po jednu čahuru stavljam u lonac, ubacujem limun i prelijevam sve vodom. Štednjak na drva već nas grije, pod loncem nakratko pucketaju kapljice vode preo- stale od pranja. Dvadesetak minuta kuhat ćemo čaj, a onda se sve treba sleći i ohla- diti. Bakica od koje smo kupili čahure imala je kuću već na izlazu iz Subotice, kod Sen­ ćanskog groblja, u blizini pruge. Joška je opijum ili, u najgorem slučaju, čahure do- nosio iz Budimpešte, ali ovoga puta se preračunao, njegov dramski tekst nije prihva- ćen, nisu ga pozvali u Peštu, i morao se osloniti na subotičke izvore. Polagao je velike nade u taj tekst, vidio je u njemu zalog svoje konačne afirmacije, svog velegradskog uspjeha. Međutim, dok bi uspjeh bio samo njegov, ovaj neuspjeh pao je na sve bli- žnje, na sve nas, svi smo bili krivi.