Nova Istra

36 SUVREMENA KNJIŽEVNOST Žarko MILENIĆ zaštićena. Od datuma na osmrtnici u ulici moga oca, koja je bila zaštićena, bilo je prošlo više od godinu dana. Ona odavno nije bila aktualna. Što je htio taj srodnik koji je okačio osmrtnicu tako da duže traje? Da mu oni koji je pročitaju, a nisu prije saznali za smrt dotičnog, izjave sućut? Kakvog smisla ima izjavljivati sućut nakon godinu dana? Uz to je osoba koja je umrla bila starica od devedeset godina. Velika šteta za one koji osmrtnicu nisu pročitali na vrijeme. Kladim se da na sahrani nije bilo više od desetak ljudi. Na listu papira koji sam sada čitala nije pisalo „Čuvaj se psa!“, već: PRORIČEM BUDUĆNOST Na kraju nije bilo niti jednog uskličnika. Netko drugi stavio bi bar tri. Zar je ovaj prorok smatrao kako proricanje nije neka naročita vještina? Kako je to nešto sasvim obično? Kao otčepiti odvod u kuhinji? Ja ne znam ni to uraditi. Natpis je bio nalik onima na kojima se nudi prodaja kuće ili stana bez posredo- vanja agencija za promet nekretninama. Samo ispod natpisa nije pisao broj telefona. Ni fiksnog ni mobilnog. Time se podrazumijevalo da oni koje bi natpis zainteresirao nisu mogli nazvati (samozvanog?) proroka. Mogli su ga samo posjetiti. Otvorila sam dvorišna vrata. Krenula dvorišnom stazom. Što ako je pas u dvori- štu? Ako je stari natpis u kome se obavještava o njegovu prisustvu otpao? Obuze me strah. Stadoh se osvrtati. Treba se požuriti i ući prije no što me pas pojuri. Stajala sam na terasi pred ulaznim vratima kuće. Izgleda da psa nema. Do sada bi se već oglasio. Pozvonila sam. Nije se iznutra čuo nikakav zvuk. Pozvonih ponovno. I opet ništa. Zvono očito nije radilo. Pokucala sam. Sačekala. Ništa. Pokucam još jednom. Ovaj put jače. Opet sam pričekala. Konačno se vrata otvoriše.