Nova Istra

53 Carla ROTTA NOVI PRIJEVODI i još netko dođe jesti. Nekada dođu oni dosadni štenci, koji pojedu sve, a jedan od njih, onaj gluplji, grize me za njušku. Jednom sam ga lupnuo šapom tako da se ot- kotrljao daleko.Mislio sam da će mi se ljudske jedinke smijati, ali su mi rekli da sam napravio dobro.„Bravo, samo tako. Baš je dosadan taj mali“, rekli su. Nekada dođe i Donna, lijepa kujica koja živi s druge strane zida. Nije mi žao kada dođe, štoviše, uvijek joj njuškicom napravimmjesta, jer inače ona sama ne bi nikada pojela ručak. Jako je, baš jako lijepo odgojena. I ljubazna. I ljupka. Mislim da joj se sviđam Pa na koncu, frajer sam. Tako svijetle dlake, sa slatkim očima, tako dubokim, pa lijep sam kao Robert Redford i Brad Pitt, koji su, koliko sam shvatio, prilično dobri komadi. VOLIM GLEDATI TELKU Volim gledati i telku. Jednoga sam dana vidio veliku vatru na nebu i onda sam čuo strahovit prasak. Nešto strašno i opasno. Ne sramim se priznati da sam se nasmrt uplašio, potegao sam lanac dok se nije razbio i potrčao gore po stubištu ispred ku- ćice ljudskih jedinki i počeo grepsti, da bih ušao. Ona najmanja otvorila mi je vrata: tresao sam se kao kunići iz kaveza kada im se približim i pošnjofam ih. Izgleda da joj je bilo žao mene. „Ma jadan moj Brutus! Kako se samo boji moj lijepi brečić ?, upitala me, i onda me pustila da uđem i legnem pored stolića. Ljudska su bića gle- dala televiziju (tada sam otkrio da se to tako zove), i jako mi se sve to svidjelo. Jedan moj rođak napravio je karijeru. Zove se Rex. To nije pas čuvar. On dođe nakon što su lopovi već sve pokrali i onda ih ulovi. Ali, ne radi on to sam: pomažu mu ljudska bića. Ni on nije uvijek dobar, nekada ukrade užinu svojim pomoćnicima. Kada je s neba opet nešto prasnulo, ljudsko je biće reklo „Ugasi televizor, jer će se zapaliti!“, i ugasili su ga. Šteta. Ali, kakva je to kućica. Ima toliko vrata i prozore, oslikane zido- ve, stvari na kojima možeš sjediti ili ležati, ormare s hranom. Blago njima! Moram reći da mi se ne sviđa ta kućica jer je klizava, par koraka, i sviiiiiišš, odmah sve četiri u zrak, ležao sam poput budale. Kada su mi otvorili vrata da izađem, unutra se ušuljao Timon, mačak, koji je prilično tiho biće. Svi su počeli trčati za njim, a htio sam im i ja dati šapu. Koje ludilo! Muško ljudsko biće i žensko ljudsko biće počeli su vikati da životinjama (a to bismo bili Timon i ja) nije mjesto u kući, da ću ja ne- spretan kakav jesam nešto slomiti, i izbacili su nas. Sada, svaki put kada se uspijem osloboditi, trčim ispred vrata da bih se malo pomazio. Tamo je baš fino, jer je tepih mekan. Jednom sam ga dovukao do pred svoju kućicu. Onda je veliko žensko biće došlo po njega. Smijala se, a zatim je viknula da ne želi potratit’ život perući tepihe koje ja vučem po dvorištu. Ah, nekada se baš ne razumijemo lako. Sada, oprostite, moram ići. Pristiže Nero sa svojim ovcama. U dogovoru smo da kada prođe, obojica nakostriješimo dlaku i počnemo glasno, glasno lajati: njegov