32 PROZA I POEZIJA Tomislav ŽIGMANOV Na sebe je obukla svitlo plavo ruvo od paje. Najsvečanije što je imala. I svilenu maramu je povezala na dvi strane – onako kako triba. To je nosila samo tri puta godišnje – na tavankutsko proštenje, otkaleg su bili njezini, na Bršančevo i na Veliku gospu. Iznimka je bila kad se Maca krstila – prije dvi godine u Mamužićevoj crkvi. Bio je svibanj. Dračovi su bili u cvatu. I mrišili su. Tako je Bog tio dočekat Macu, mislila je, no to nije podijelila ni sa kim. Čuvala je još dugo u sebi, to da, virovala je živo, Bog oće lipotom i nagraditi. Izašla je s Macom na ulicu – isprid kuće. Svita je bilo baš puno. Došli su sa svi strana. Čorbu je ostavila da vreje na blagoj vatri. Kokošku je očupala i raspravila još juče. Tribat će se i užnat posli, rekla je sebi tiho. Čekala se povorka. Veselila se, ko i većina drugog svita. Smetao joj je nepoznati čovjek koji je stajao kraj nje. Bio je vidno pijan, divanio je sebi u bradu, mahom negodovao. Imao je brkove, ali ne i šešir. Očito je zalutao. Ili ga je netko poslao da provocira i remeti. Mariji je smetao, odvlačio pažnju od svečanosti, a i Macu je iritirao. Nemirna je bila. Prišla mu je i rekla da ode.„Gospodine, ako niste spremljeni da budete taki kako misto i vrime od Vas traže, onda bolje da ni niste tamo. Vidite, moždar ste na kakom drugom mistu tribali bit“, kazala mu je gledajući ga u oči mirnim no odsječnim glasom. Nije to učinila rado. Postidjela ga je. I povukao se. Da nije bio sam, vjerojatno ne bi otišao. Ovako je morao. Ljudi su bili tihi u radosti. Disciplinirani. Puni ponosa. Bilo je podne. Velika gospa. Padala je u nedilju ove godine. Pozdravljenje je zvonilo. Dotirani, strpljivo su stajali pokraj ceste. Ljetna žega. Kanikula prava. Tramvaji nisu prometovali. Čekalo se da se završi misa i da povorka krene od Somborske kapije prema centru grada. Povorka lipote, gordosti i zajedništva, koju ni vlasti nisu, iako su htjele, mogle spriječiti. Konji s jahačima bili su na početku kolone. Dizali su prašinu po kaldrmi. Bilo ih je puno. I oni su bili ukrašeni. Maca ih je pomno pratila. Već je bila zavolila konje. Marija je više čekala da vidi svoju dicu i svog čovika. Malo je bilo sretnijih kada su prolazili kraj nje. Vidilo se to. Dicu su poređane vodile časne. Bilo je i njih baš dosta. Zapamtila je do kraja života i vesele Šokce, čiji je domaćin bio njezin Andrija. Osim na slikama u novinama i „Danici“, do tada ih nije vidila. Drugačije su odijevaju od Bunjevaca, naročito divojke i žene. Samo se divanilo da su puno veseliji. Stalno su pivale bećarce. I jesu, potvrdila je. Macu nisu baš zaintrigirale. Konji su za nju bili toga dana sve. O pridiki biskupa Mišića se posli još godinama divanilo. Glasno je, naime, rekao kako su Bunjevci prid svitom potvrdili svoje hrvatstvo. * * * Konjima su se, svojim konjima, Vukovljevi preselili s prolića te 1943. u Bajnat. Umrli su Andrijini roditelji, a kuću je talovao najmlađi sin Nikola. Nije ih on dvorio,
RkJQdWJsaXNoZXIy Mjc2NzM=