13 Emilija KOVAČ, Čakovec POSUĐENI NASLOVI 1. Dječaci koje nisam ljubila (Marija Dragnić) Eto, ovako: uzmem nož, oni jabuku; udahnem duboko kao da ću viknuti iz petnih žila, oni zatisnu uši. Kad im podraškam greben vrata, tjemene šavove ili koje od osjetljivih mjesta, spretno se izmigolje ljupki i smeteni, no nije to ništa naspram onoga što im spremam: sakupim svoje krpice, maglice, točkice, stanem pred njih sa svim tim pabircima i ne mičem se sve dok ne prestanu hiniti da ih nema... ili mene. Ili da među nama nema razlike. Premda neke polomim ja, a neki polome mene, sasvim je neprilično reći da mi je žao. Ja sam vjetrenjača i ne znam drugačije: prozujim im oko glave pa skliznem niz-vjetar-uz-vjetar, kako kad. U tome je moja posebnost i ne dam je, ni za nokat... Jedino ako me sustigne poneki pas, oblizne prste i posvoji na koji dan... čudno da već nije... ili možda jest, samo ja o tome ništa ne znam. Eto, tako. O psima tek trebam naučiti ponešto: često dolaze s dječacima. I sami. Dječaci koje sam ljubila Premda ih bodrim i potičem kako god znam, dolaze oprezno, krišom, gotovo bez tragova. Vrlo su lijepi: volim ih slijeva, zdesna, naglavce, naiskap i nemam u tome mjeru. Ja nisam plaha: otkrijem se do besramlja i želim o njima znati sve, bez zadrške. Kad su golubovi, uzverem se na stablo, virim u njihova gnijezda, no, koliko god se uspinjala na prste, nikad im ne doprem ni do krilnoga zgloba: nema tu dobrog načina osim da sama postanem golub. Ili golubica. I hoću, bez dvoumljenja, samo što nisam, ali strpljivo, pero po pero... (izvor: medjimurski.hr)
RkJQdWJsaXNoZXIy Mjc2NzM=