135 Andrea CAMILLERI PRIJEVODI metara. Ostavio je automobil tu gdje je bio, i nakon što je pripalio cigaretu, krenuo pješice do nje. Telefon je nekim čudom radio. Ubacio je karticu i birao broj. Šeždesetogodišnjak, koji je te noći u Rimu kucao na pisaćoj mašini, naglo je ustao i zabrinuto krenuo prema telefonu. Tko bi to mogao biti u ovo kasno doba? „Halo. Tko je?“ „Montalbano je. Što radiš?“ „Zar ne znaš što radim? Pišem priču u kojoj si ti glavni lik. Stigao sam do trenutka kada se ti nalaziš u autu i stavljaš metak u cijev. Otkud zoveš?“ „Iz neke govornice.“ „Kako si došao do nje?“ „Nije važno.“ „Zašto si me nazvao?“ „Jer mi se ova priča ne sviđa. Ne želim biti u njoj, nije to za mene. Osim toga, priča o prženim očima i o listu u umaku pravo je pravcato sranje, oprosti šta ti to kažem.“ „Salvo, slažem se s tobom.“ „Pa zašto je onda pišeš?“ „Sine moj, pokušaj me shvatiti. Neki pišu da sam previše blag, da pišem sladunjave i utješne priče; drugi pak kažu da me uspjeh, koji imam zahvaljujući tebi, pokvario, da sam se počeo ponavljati, da se brinem samo o autorskim pravima... Tvrde da sam pisac lakog štiva, iako se poslije maltretaju da shvate kako pišem. Salvo, nastojim se prilagoditi duhu vremena. Jeno malo krvi na papiru nikome ne škodi. Šta sad hoćeš, cjepidlačiti? A uostalom, želim te pitati kao pravog gurmana: jesi li ikad probao pržene ljudske oči na zapršci od luka?“ „Ne pokušavaj biti duhovit. Slušaj me, kazat ću ti nešto šta ti ne želim više ponavljati. Za mene, Salva Montalbana, ovakve štorije ne dolaze u obzir. Samo ti piši još takvih priča, ali onda si stvori neki drugi glavni lik. Jesam li bio jasan?“ „Posve jasan. Ali u međuvremenu kako da završim ovu štoriju?“ „Ovako“ – reče viši inspektor. I spusti slušalicu.
RkJQdWJsaXNoZXIy Mjc2NzM=