129 Andrea CAMILLERI PRIJEVODI svojoj kući, poput životinje koja se vraća u brlog. Zatim je, napokon, čovik napravio dva koraka prema stolu i ponovno stao. Viši se inspektor umirio, ako bude potrebno, sad može u jednom skoku skočiti sa sidila i zgrabiti ga. Ali nije bilo potrebno. „Ki si ti?“ začu se glas starca, tiho, bez drhtaja. Tko si ti. Zaista ga je bio nanjušio, nepoznatu sjenu u gomili sjena koje su oblikovale sobu, a u kojoj je ovaj čovik već po staroj navici mogao prepoznati što stoji na svome mjestu, a što ne. Montalbano je bio u nepovoljnom položaju: iako mu se raspored svih stvari utisnuo u sjećanje, shvatio je da bi se ovaj drugi mogao slobodno kretati i zatvorenih očiju, dok je njemu, što je bilo besmisleno, upravo u tom gustom mraku dolazilo da razrogači oči. I shvati još nešto, da bi samo jedna kriva riječ u tom trenutku mogla dovesti do nepopravljive greške. „Ja san viši inspektor. Zovem se Montalbano.“ Čovik se ni ne pomakne, ni ne progovori. „Vi ste Antonio Firetto?“ Došlo mu je spontano da mu kaže„vi“ i to onim posebnim tonom u glasu koji je, ako ne baš na poštovanje, ukazivao na obzirnost. „Da.“ „Koliko dugo niste vidjeli Giacoma?“ „Pet lit. Mi virujete?“ „Vjerujem.“ Dakle, dok je bio u bijegu njegov se sin nije pojavljivao. Možda se nije usuđivao. „A učera, kako to da se pojavio?“ „Ne znan zač. Bija je umoran, napro umoran. Ni doša z makinon, doša je na noge. Je uša, me zagrlija, se hitija na posteju sa svima postolami. Pokle se zbudija i mi je reka da je lačan.‘Ni put san vidija da je arman, ima je pištolu na žgabelu. Ja san ga pita zač hodi z pištolom, a on mi je odgovorija zato ča se more srest niki mračni, huji svit. I zače se smijat. A meni se krf zledila.“ „Zašto vam se sledila krv?“ „Radi tega kako se smija, viši inšpetore. Nismo više kušeljali, on je osta ležat, ja san doša uvode da mu načinin za jisti. Samo za nj, ja nisan moga, ćutija san se kako da mi nikakova želizna ruka stišće štumig.“ Zastao je i uzdahnuo. Montalbano je obzirno čekao da nastavi. „Onaj mi je smih stalno udzvanjao u glavi“ nastavi starac.„Smih kako da je govorija, povida cilu istinu o mojemu sinu, istinu u koju ja nidar nisan stija virovat. Kad su kumpiri bili pronti, san ga pozva. On se diga, doša vamo nutra, vrga pištolu na banak, počeja jisti. I oni put san ga pita: „Koliko si čeljadi ubija?“ A uon ležerno, kako da govori o mravima:„Osam“. A pokle je reka neč ča mi ni smija reć. Reka je:„I
RkJQdWJsaXNoZXIy Mjc2NzM=