53 Boris Domagoj BILETIĆ POEZIJA, PROZA, OPROŠTAJ Na očevu Fortinu ni pod sjenicom ni brajdom ni odrinom ni... pod ruzom/pergolom eto me između tamnih sjena sa šeširima i rupcima; basbaritoni tvrde čakavske ikavice, bukalete kruže između piskutavih prijekora žena, poneke si brkate brišu pod nosom tešku crnu prakupažu na čemu, ni približno tako dobrom, zgrću današnji od buteljki. Mnoge odgovore u grob đenoveški ponijela prababa mi Foška. S njom sam u korti zoga z balon, nogomet igrali, ona z facolićen sva u crnini, nepismena vegetarijanka golema srca i svemirskog strpljenja. Kako je sve to stalo u tjelešce od metra i pol? Toliko boli i takvi planetarni osmijesi meni, koji skrivam se pod stolom starinske kužine, prstićima kraduckam tisto za umisiti kruh i delan hlipčiće za hi vrći na špaher pa se častimo. Pekar sam, prodajem mojoj Foški malene štruce vrućevruće, tek porumenjele korice, a onda ću: Baba, ćemo igrati nogomet? Ma ča nismo cilu noć, dite moje, napro si me iskopuna! A, babababo, ko je pob'jedio? Tr znaš, Boriš moj, vajka ti, moje tilo milo, srce moje. Iš ti je Pula, tamo priko, nȋ daleko ne, kadi su nike makine, veeele, tamo su tac ti i mati. A kakvekakve mašine? Veeele su veeele, ma pušmo to, valjevalje će doj po te, pak ćeš lipo doma u subȍtu. Ma ja bih bijo s tooobomm! Ma ćeš ćeš, nu, eko zoblji sin moj, zoblji. To ti je fragola i kus kruha od unega ča si si speka, lipo tilo moje, kosti moje, najdrajže na ten svitu, Boriš moj! Pa je nisam vidio do svoje četrnaeste, pa sam stopom put Zapada došao joj tamo oko dvadesete. S rupom u grlu, ali istim osmijehom, dočekalo me ono Sunce iz prvih dana. I još pred smrt stiže doma izdaleka pogledati svoju zemlju, daruje ju unuku, a tata prije odlaska meni i sestrama. Od svega ostala „moja trećina“, za plač i izbjegavanje. Zato danas oglasi i agencije: koliko do mora, može li se graditi odmah? Ma da ne bih bio vodič po nestaloj starini nestale loze moje... Odjebite! Od pulskoga tramvaja do Berlinskoga zida prije i priko sežu uspomene i boli prabake mi: na muža nestala u Amerikama, sina soldata del Ređoezerčito na Istočnoj fronti, pa šutljiva tuga za bakom mi, kćeri joj umrloj na rukama. Tri države, dva i pol režima, nekoliko prezimena – od moje ruze/pergole do sasušena stabla obitelji nekoć razgranate u šumu od koje prvoga stabla više ne vidiš. Nećeš ni zadnje, ono iskrivljeno vjetrima, a zovu ga tvojim imenom. Tako i treba: raspadljivo nestalo, ostaje okus fragole, s kruhom ili bez. Još te tražim među sirotinjom pokopanom, ma koje persone importanti e famosi! Išćen moju Fošku u elenco defunti e sepolti po đenoveških cimitri; je ićen jur lit i lit, i ću je najti, ću, aj da da ću...
RkJQdWJsaXNoZXIy Mjc2NzM=