Nova Istra

85 Franjo DŽAKULA PROZA „Sutra idete kući. Ili možda želite u Našice?“ Svesrdno sam ga zamolio da me po- šalje kući.“ Da, ali tko će se za vas brinuti u stanu? Koliko sam ovdje pročitao, samac ste i tu bi mogao biti veliki problem.“ Rekoh mu da me u Đakovu već s nestrpljenjem čeka brat, iako nismo zajedno, pa neće biti problema. „Ako je tako, reče, sutra dobivate otpusnicu, pod uvjetom da mi to vaša rodbina potvrdi.“ Razumio sam njegovu odgovornost. Ujutro je došao doktor s otpusnicom u koju je utipkao dan mojega novoga rođenja. „Znate, oštro me upozorio, prošli ste sve ovo, pa nemojte sada sve pokvariti. Opo- ravak neće biti tako kratak. Polako po sobi i čuvajte snagu.“ Pružio mi je ruku u bijeloj plastičnoj rukavici.„Svako vam dobro i pozdravite mi moje Đakovčane. Čuvajte se osobito hladnoće, i sve će biti dobro. Živjeli!“ „...I imajte na umu, a to vam nakon svega mogu reći..., vaše je stanje bilo veoma teš- ko.“ Pogledao sam njegove plave zjenice i pognuo glavu. I tek tada sam bio siguran da odlazim, kada je sestra u žutim prozirnim vrećama ponijela moje stvari.„Možete li?“ – dobacila je kada smo izišli iz dizala.„Eno, Hitna čeka još na vas.“ Bio sam tako slab da mi se činilo kako nemam n ȍ gū i da se ljuljam na štakama. „Bože“, zamolio sam,„daj mi snage za ovih dvadesetak koraka, da ne posrnem i ne budem vraćen.“ „Samo ne sada, ne sada“, govorio sam u sebi poluzatvorenih očiju, a pravocrtna li- nija činila mi se tako dalekom do Hitne koja je nestrpljivo brujala. Poluzatvorenih očiju, da ne bih pao, gledajući prema dubini prostora koji nisam vidio danima, prema sjaju metalne ručke vozila kao putokaz, uspio sam je dohvatiti. Gotovo je, uspio sam, i s dodatnom snagom prešao stepenicu kombija. Čvrsto sam se dohvatio montažne stolice. Sestra mi je mahala rukom, a ja sam sretan odmahivao, dok se udaljavao njen obris. Okrenuh se načas prema bijeloj zgradi koja je bivala sve manja, zamišljen i u ne- vjerici, sa samo jednom mišlju: „Jesam li ja zbilja bio onaj koji je tu po višoj sili čekao ishod svoga nezavidnog stanja?“ Može li se ponoviti sve ovo opet? Ne znam. Svako biće posloženo je tako da o budućemu tek sluti... Dovršeno 4. siječnja 2021.