Nova Istra

50 SUVREMENA KNJIŽEVNOST Stjepan VUKUŠIĆ * * * A Grgo stane na nečije pretkuće pa udara u silan hvalopoj svega što mu dopadne očiju: naprimjer mačka:„Moj brate, kakva je to lovica, a lipa... ima bricu dlaku“... Ili krava: „Ne fali van, brajne, mlika s takon mlikuljon... heee, mlika kaj vode!“ ili ma- gare: „Ovo j’ mula, a ne magare: sto kila, pa tiraj uzbrdo!“ Učini se Gŕgi da se danas ne primaju njegove „fale“. A kad otkrivata malo dalje, sebi će u brk s tog nezadovoljstva:„Pofalija san in unu njijovu mačketinu, a krava im se nikidan napasla tuđe ditel’ne, pa se sva zalitala. A i magare in lani zaprlo 1 , pa ni makac s puta.“ Eto, ni Grgo „ne fali badave“. I tu je potrebno bar malo odobravanja. Ako se njemu tko suprotstavi, čeka ga prljava kupka u samome Gŕgi. Nevolja je to biti od malih nogu kljastac te osuđen na prošnju milostinje. I biraš umilnost za slo- bodan život. Ako te tko u blagosti nadmaši, bivaš neizlječivo zavidan, sve do gaženja drugoga (a time i sebe) u prah i „blatuždinu“. I onaj što mu pokloni „kokana“ (džep­ ni sat) zasluži u njemu to gaženje poput one mačke koja s visećim okom traži svoje mačiće. I plakao je Grgo pritom te molio za oprost. Ne darovatelja, nego njega u sebi. „Grgo se i daje, al’ se ne predaje“, govorio bi u piću, a u sebi ponavljao: „Bože moj, oprosti mi umiće laganja.“ U toj posljednjoj rečenici bila je sva Gŕgina dobrota. Od djetinjstva kljast, a prosjak po zanatu, znao je govoriti: „Kad pane slime na time, il’ se micat, il’ se smicat.“ Brci kao metle pokrivaju mu koščato lice, pa se na njem ističe tek u procijepima dobrohotan vrutak očiju. Sve mu lice bilo davno ugođeno za taj dobrostiv smiješak. Taj sam Gŕgin izražaj, nakon duga vremena, prepoznao u susje- da Mile, Gŕgina nećaka. Taj prežitak iskreno me je razveselio. * * * A Gŕgino prenje s Gospodom počelo je u njegovu djetinjstvu, u teškoj bolesti koja ga je obogaljila... Leži Grgo u kakvoj-takvoj postelji, kad ga već ostaviše svi, i moli Boga, zadnje uporište: „Bože, pomozi mi: da se dignen iz ove postelje... Bože, zar me ne čuješ?!“ I digao se, ali obògaljen. Zbrojilo se sve. I domislilo sve. Pa krene Grgo „u svit“ da moli milostinju. .......... Bit će to povremeno. Ali, radnik postati ne možeš, a službica daleka poput zvijezde. Ali između zemlje i zvijezda treba živjeti. I moliš smrtnike: od praga do praga. A 1 Zaprti (ikavski glagol), ne moći dalje, obično na nekom usponu.