Nova Istra

14 U SPOMEN Vinko BREŠIĆ o sebi. Na to sam ga nagovarao dok je još bio Matičin pisac – baš kao što sam to isto činio i s još jednim Šibenčaninom, ali su Vici Vukovu bili važniji njegovi eseji u Vijencu nego to kako ga moj naraštaj vidi. (Nešto slično dogodilo mi se s trećim Šibenčaninom, s malom ali važnom razlikom; baš kad sam mislio da Arsen Dedić već naveliko piše svoju biografiju, vidio sam film Arsen i shvatio da je jednostavno izabrao drugi medij!). Nikada neću zaboraviti Ivin užasnuti pogled kad sam mu to prvi put spomenuo; tada i svaki put iznova trudio sam se – osim spomenutih slu- čajeva i vlastitih mu demona politike – izvući i neke nove argumente, na kraju i onaj o francuskome lažnome markizu De Sadeu, razvratniku kome je „posvetio“ svoje Prokletnike . I ovaj put se grleno, onako „na refule“, samo nasmijao i – mislio svoje. Ne znam što je mislio, ali znam što je napisao. A napisao je, između ostaloga, i ovo: „O čemu god pisac pisao, uvijek u krajnjoj liniji piše o sebi... Dakle, koga zanima moja autobiografija, ona prava, neka pročita sva moja djela!“ Zbogom, Meštre!